Latest Event Updates

Pod manastirskim krovom

Posted on Updated on

Detko Petrov

Iz zbirke pripovedaka „Granica” 1972.

38

39

40

41

42

******

Advertisements

Sudbina jednog konja

Posted on Updated on

Detko PetrovslikaGranica-Detko-Petrov--19382373v800h600

Iz zbirke pripovedaka “Granica, 1972.”

Tri graničara i narednik Malac obilazili su granicu na padini brda. Obilaziti granicu tih dana značilo je ići duž uzoranog pojasa i zagledati tragove koje je noć ostavila u isitnjenoj zemlji. Bilo je tu otisaka šapa, zečjih i lisičjih, koje je grupica graničara zagledala kao kakva tajanstvena slova, međutim njih su ipak interesovale u prvom redu ljudske stope. O tim stopama, ukoliko bi se našle u oranju, pravili su se opširni zapisnici.

Obilazak uzoranog pojasa sada je bio kao jutarnja šetnja. Vojnici su se zaustavljali, čučali, osećali kako zemlja miriše probuđeno svojim travkama i korenčićima. Bilo je rano proleće i travke su tek nicale. Narednik je grickao komadić glogove grančice, koja je imala sladunjav i gorak ukus. Ovo je već treća godina otkako je na ovom brdu, znao je kako ono diše.

Na nekoliko stotina metara ispod karaule, na kosoj čistini iza trnjaka, opet su naišli na onog konja. Pojavio se tokom jučerašnjeg dana, kao što iskrsne priviđenje, i sada je još uvek bio na istom mestu. Komad pretrgnutog užeta, raspreden u tri krajička, visio je sa ranjavog vrata. Konj je stajao bez ijednog pokreta, u roju mušica koje su se kupile oko njegovih suznih očiju.

Samo konji koji propadaju mogu da stoje toliko dugo na jednom mestu, kao prikaze, pomišlja vojnik Gološija. On je upoznao konje još u najranijem detinjstvu; jahao ih je bez sedla zarivajući grčevito prste u grivu. Sada je razmišljao o kljusetu koje kao da je bilo zamrlo na prigrevici: neka boljka ga je napala. Konji imaju bolesti, stare i podmukle …

A konj i dalje podseća na crnu utvaru. Sama kost i koža. Ispod očiju su mu krivudali tragovi suza.

Gološija je obilazio izbliza oko njega. Uhvativši ga za uzicu zagleda se u njegovu ispucalu kožu na vratu. Rastera rukom muhe.

“Treba ga oterati odavde,” reče narednik Malac. “Šta će ovde?”

Gološija ga oprezno povuče za uzicu, ali se konj zaljulja napred i nazad i umesto da napravi korak leže na travicu. Ležeći pokušao je da štrbne jednu travku ispred sebe. Otkide je , ali je ne proguta, već mu ona ostade među zubima.

Tada se javi grupa neprijateljskih graničara. Očito su izbili iz šumarka, koji je sad ostao, crn i proziran, iza njih. Zaustavili su se u uglu njive: stoje i gledaju.

Juče je bilo silne svađe između njih i naših graničara. Odjekivao je breg od njihovih glasova.

Neke od neprijateljskih graničara, koji su redovno izbijali iz šumarka, jer tamo je njihova karaula, siva, tajnovito pripijena uz zemlju, Malac i njegovi vojnici su već znali. Zapazili su ih i upamtil. Zvali su ih u svađama po imenu. A ta imena su im Malčevi vojnici nadevali prema nekim ljudima iz svojih mesta. Jednog su od njih zvali Radmilo Kovač. Jedino je graničar koji je, u želji da mu prikači što podrugljivo, potežući ovo ime verovatno znao šta ovo znači. Ostali su ga prihvatili, uvereni, već svako prema svojim predstavama, da ono označava kakvu krupnu pogrdu.

Radmilo Kovač je predvodio grupicu neprijateljskih graničara. Bio je visok, a lice mu je bilo pegavo i toliko pocrvenelo od sunca da samo što nije počelo da se guli.

“Šta je vašem vrančiću?” oglasi se iz ugla njive.

Malac i njegova tri vojnika ih tek sada primetiše.

“Je l to konj vašeg komandanta?”

“Šta je rekao?” zapitkuje narednik.”

“Ruga nam se zbog konja”, reče Debeli.

“Pa uzvraćaj, šta čekaš!”

Debeli je imao mesnate, pomodrele usne. Ogradivši ih šakama on zatrubi kao kroz levak.

“Zašto Radmilo?” prigovara narednik. “Zar niste mogli naći neko ružnije ime?”

“Nemajte brige”, obeća Debeli uzevši to na sebe.

Radmilo Kovač se ponovo javi. Narednik Malac pomisli: “Opet se kači za komandanta.

Umesto Debelog, od koga se mogao očekivati odgovor, jer se juče dobro pokazao, odgovori treći vojnik iz grupe, kuvar. On i nije pošao s njima po dužnosti, već da se posle pranja bakarnog kazana malo prošeta. Malac nije znao da ima takav jezik. Ne bi valjalo da nisu uspeli da zafrknu onu grupu baš onda kada je dirala u komandanta.

Zbog kuvara narednik je protrljao šake. Bio mu je dosad ćutljiv ovaj vojnik, kad ovamo – ume da zabija bolje nego i Vrban i debeli.

A u ovu dvojicu on je verovao. Možda u celom puku ne bi mogao naći još dva ovakva mladiča koji umeju tako spretno da se drže pred neprijateljem. Već dva puta šalje komandantu njihova imena radi pohvaljivanja.

Grupa na njivi ispod šumarka je posedala. Ostala su na nogama ispred njih samo dvojica.

“Ne odgovarate na naše pitanje”, opet će Radmilo Kovač, “je li ovo bedevija vašeg komandanta?”

Komandant je za ove tri godine nekoliko puta pohvalio narednika Malca, zbog njegove revnosne službe na granici. Narednik ga je često sanjao i bio beskrajno srećan u tim svojim snovima. A sada eto ovi uzeli na nišan tačku koja mu je bila najdragocenija, i vazda tuku samo u nju!

Kada ga obuzme želja da odvali što u svoje ime onima na drugoj strani, narednik je činio preko Debelog; vodio je računa o svojoj starešinskoj časti. Međutim sada se ne uzdrža već viknu sam. A glas mu ispade piskutav mimo očekivanja.

“Od vas nam je došla ova raga… vidi se da ste od mnogo hrane.”

Oni na drugoj strani su očito primetili kako se dosad nije javljao zato što je starešina. Sada se moglo čuti kako ga ismevaju zbog njegovog glasa: neki su cvrkutali, neki mjaukali, uveseljavajući se međutim on nije davao ni pet para za ova njihova podrugivanja. Popevši se na humčicu busenja izbačenog iz oranja, zbog toga što se nije mogla stucati, Malac naredi svojim vojnicima da poteraju ovu tuđinsku ragu, da je napujde sa naše teritorije.

Gološija nije žurio. Dok su kuvar i Debeli izmahivali šakama i muvali nogama konja da ustane, ne žaleći ga više nimalo jer je bo tuđinski, on je prilazio polako; držao se kao i svi koji taje u sebi nešto značajno. Njegovo držanje je budilo poštovanje.

“Badava ga tučete”, reče. Promislivši malo zagleda se u konja, zatim ga uze za uzicu i stade da ga hrabri nešto pokretima ruku, nešto rečima, kao da mu pomaže da izađe iz dubokog gliba. Konj je drhturio naprežući se da ustane. Kroz požutele zube virile su travčice koje je odgrizao pre nekoliko časaka, ali koje još uvek nije progutao.

Konj je gledao u njega, iako ga verovatno zbog krmelja i mušica, kao i zbog muva nije mogao dobro da vidi. Prepoznavao je nešto u njemu više ostalim čulima nego vidom. Osećao je njegovu ruku. A i njegov glas. Ta ruka i taj glas budili su njegovo mutno poverenje prema čoveku-gospodaru. Pokoravao se kao da je u izgovorenim rečima Gološije bilo magije.

Narednik Malac ga je pažljivo pratio sa svoje humčice. Mrljav je ovaj Gološija kao vojnik, zapravo – drugi su sposobniji od njega, međutim eto, o konjima zna nešto što nikome drugom nije dostupno na karauli. Malac je to još ranije osetio. Ima tako ljudi koji kao znaju nekakav tajni jezik kojim pridobijaju pse i druge životinje. Naročito pse. A eto – i konje.

“Požuri, požuri sa tim vračanjem,” opomenu ga narednik, kome se mnogo i ne dopade prisnost između Gološije i ovog konja, tuđinskog.

Debeli opet zagalami; a potpomogao ga je i kuvar.

“Neka ukrašava njihovu zemlju, njihov je.”

“Alal vam vera kako ga uhraniste.”

“Pod starost naumio da menja otadžbinu.”

“Rešio da promeni državljanstvo.”

Prešavši sporo i nesigurno, poput priviđenja, na drugu stranu konj se zaustavi u onom drugom uzoranom pojasu. Noge su mu zapele u oranje i on se zaustavi umrtvljeno. Čini se – zadrema. Glava mu je bila koščata i nesrazmerno krupna. Kao da je nataknuta na kolac, sa koga će se otkačiti u svojoj rasklimatanosti i pasti.

Kljuse i dalje stoji u oranjui jedva da baca senku. Oko njega je prozirnost brda, sa nevidljivim senčicama koje proleće još nije stiglo da zagreje i ispuni sjajem.

Grupa neprijateljskih graničara je sva bila na nogama. Još izdaleka su se bacali čime god stignu sprečavajući konja da stupi na njihovo tlo. Prvi mu potrča u susret Radmilo Kovač. Ostali su u pokretu dohvatali sa zemlje ko je šta stizao.

Saletali su ga u oranju sa svih strana. Okrenuvši ga prema ledinici sa koje je došao navališe da ga šibaju, bockaju, guraju, dok je konj trzao glavom, kao da mu nekakva nevidljiva šiba neprestance lebdi pred očima.

Narednik Malac još uvek nije silazio sa svoje humčice. Od Gološije je očekivao da dočekuje konja. On to ume. Debeli bi ga mogao oboriti, a zatim bi morali imati sto muka zbog toga.

Ne vidi dobro, zaključuje Gološija, udarila mu vatra u oči. Pokatkad se trza kada nema ničeg pred njim; kao da će ga što pogoditi u glavu.

Gološija primi rukom raspredenu uzicu, umiri konja dodirnuvši ga po čelu, a zatim ga opet uputi drugoj teritoriji.

Kada je ovoga puta prelazio brazdu, nekolicina iz njive, sa ivice uvale, stadoše da ga tuku kamenicama. Želeli su da ga zaustave pre nego što sasvim i stupi na njihovu teritoriju. Da im puške ne bi smetale, odlagali su ih na zemlju, gde se ko našao. Zatvarači zasvetlucaše, kao da su po njivi, zajedno sa dovezenim đubretom, razbacane srče, kakvih uvek ima po seoskim bunjištima.

I tako je nesretno kljuse, u roju mušica, išlo ošamućeno čas na jednu, čas na drugu stranu. 

Samo je Gološija u jednom času, uzdahnuvši, prišao onoj humčici od busenja i tihim glasom predložio nešto Malcu; međutim on se razljuti i podviknu tako da ga čuše i oni na drugoj strani:

“Baš ne dam da bude po njihovom! Omrknućemo ovde ako treba, ali nećemo popustiti!”

“Hoćete da se otarasite svoje sramote,” doviknu im Debeli.

“Evo vam!” odmerava Radmilo Kovač, a pridružuju se i ostali.

“Nosi to vašem caru … koji vas gura u propast.”

“I svojoj materi …”

Savladan bolešću, konj uzdrhta i leže na “ničijoj zemlji.” Kao da je u ovom prolećnom danu, u kom je mirisalo na rad, izveden premoren iz oranja. Prevrnuvši se na stranu opruži sve četiri. U jednom trenutku poseže gubicom prema travčici sa raspuklim pupoljkom, da je dohvati zubima, ali crče istog časa. Koščata glava ostade opružena, dok je jedno oko na njoj bilo široko otvoreno; zenica se za nekoliko časaka izbistrila i stala da se cakli. Sišavši sa gomile busenja Malac vide; bok, ispružen iznad zemlje, kao da je iznenada narastao; zacrneo se poput humčice.

Iz lešine na “ničijoj zemlji” posle dvadesetak sunčanih dana provalila je žuta vodurina. Trava je brzo narasla naokolo.

Šetkajući duž uzoranog pojasa graničari su stiskali nozdrve približavajući se travuljini sa crkotinom. Inače, oko nje je već bio stvoren grobljanski nered. Koske, oglodane, ali još uvek crvene, raznosile su se čak i po oranju. Kljucale su ih čavke. Lešina je slala gust vonj čas prema jednim, čas prema drugim graničarima, kako kada pirne povetarac na brdu.

A graničari dozivaju jedni druge.

“Kada ćete zakopati ovo vaše konjče?”

Krajem leta su prestali da se čuju noću psi koji su dolazili omamljeno iz okolnih sela ovamo, da režu muklo u pomrčini i škljocaju zubima jedan na drugog. Ostaci konja su se posve slegli u travi. Tu i tamo su se crneli samo još komadići spečene kože.

 

 

 

Abdulah Sidran: San o svjetskoj književnosti

Posted on Updated on

Umire Detko Petrovabdulah sidran

Otvarali eksperti njegovu glavu, dva puta rezali

lubanju, tjemenu ploču podizali, i oba puta dizali 

ruke. Vidjeli, unutra, nevidljivu životinju, vidjeli

kako jede ljudski mozak, i strašni posao privodi kraju.

Uz postelju, skupili se prijatelji, na posljednji tazgovor

i posljednje viđenje. Primakli stolice, da se, svi skupa,

bolje čuju i vide. Okolo, podbuhlih očiju, na prstima

korača Mira, što će se odsutra, zvati  Udovicom.

Dvije pčelice, odsutra sirotice, nježne i nijeme ko duhovi

sami, izađu i uđu, prinoseći gostima prazne pepelnice

i besmislene, pune tacne jela i pila.

Umire Detko Petrov.

Lokalnim autobusom do Niša, vozom do Beograda,

Sanskog Mosta i Sarajeva, trideset godina, i hiljadu

kilometara daleko od djedove vodenice u Protopopincima –

umire Detko Petrov. Očale moli, da mu ih Ona na lice

metne. Hoće bolje da nas vidi i upamti, tačniju sliku tamo

da ponese. Ali se kidaju đerdani rečenica, ko šaku kukuruza

po zemlji da prospeš, tako se, ćilimom, kotrlja žalosno

zrnevlje riječi. Umukli prijatelji, sve sami majstori od

jezika, govora i priče: dva Ivana, i po jedan – Marko, Gavro,

Stevan i Abdulah.

Umire Detko Petrov

Umire onaj što je, u tuđem jeziku, opisao Granicu, čuda

života s jedne i sa druge strane krivudave državne crte.

Vodenicu djedovu opisao, i cijelo djetinjstvo, u jednome

danu, na seoskome godišnjem vašaru. Konja zalutalog

opisao, kako, travu pasući dvije vojske na noge diže, i

novim balkanskim ratom prijeti. Karaulu i kasarnu, kraj

bugarske granice, opisao, spolja i iznutra, kao da je u njoj

cio život proveo i bio. – Čitaš, a podilaze te žmarci,

spolja i iznutra.

U njegove knjige nije stiglo da stane još mnogo važnog:

osmijeh i griva Danila Kiša, iz susjedne beogradske

studentske klupe, profesura u Bosni, bugarsko-hrvatska

svadba, i šareni svatovi u Sanskome Mostu, zidanje kuće

od stotinu zajmova, na zemlji vodoplavnoj, između dviju

Saninih pritoka. Ni prve sijede, ponad sljepoočnica, pokraj

sitnih ušiju. Je li možda uz njih, uz te prve sijede, uspuzala

životinjka, što jede njegov mozak, i posao, evo, privodi

kraju? (Kazivao nam, u ta doba, profesor Detko: “Kad

vidite čovjeka da ulicom ide i sam sa sobom priča,

znajte, ili je poludio ili kuću gradi!”)

Umire Detko Petrov.

Munjevito, krati se i ističe njegovo vrijeme. A vrijeme

posjete, oduljilo se silno. Bole uši, tako tišina zuji. Zvecne

o fildžan kašičica – hoće da prsne bubna opna. Kresne šibičin

fosfor – kao da grom i munja zatresu sobu i stan. Iz utrobe

postelje, ispod samrtnika, zaškripi opruga. Okrenuo se,

mrvu jednu, pružio mi ruku, da svoj dlan u njegov dlan

stavim. Da se, ko djeca, držimo za ruke. Jedan Bugar,

drugi Bošnjak, dok gledaju – tri Srbina, dva Hrvata, i tri

ženske nesretnice. Evo na što se, u njegovom oku, svelo

čovječanstvo!

Istrgnem, naglo, ruku, iz ruke samrtnika. – Kad umre Detko,

kuda odlazi njegovo biserno književno djelo? Ako bosanske

književnosti nema – nego, u njojzi, imaju samo bošnjačka,

hrvatska i srpska, da li to Detko umire dvaput, odjednom?

Da li to, u ovoj sobi, svirepo krepaje naš, o svjetskoj

književnosti san? Ako nje nema, da li je postojao i živio,

ikada i igdje, blagi profesor i zlatni pripovjedač, Bugarin

iz Bosne – Detko Petrov?

Cigaretu prinosim usni: plače, prazna i mokra,

njegova desna, za mojom lijevom rukom. A srce mi se stvrdlo,

naprečac iz njega ishlapila duša. Kažem – a slažem! – kako moram

u zahod – a ne moram i ne mogu ništa, nego moram, i hoću,

strčat niz Detkove stube, do najbliže krčme! Moram, i hoću,

što prije i što brže – u krčmi da se olešim, pun srama, da se

olešim, od srama i stida.

Svejedno mi, u krčmi, šta dadoše da pijem. Može bijelo,

može žuto, samo nek je odmah, i nek je žestoko i ljuto.

Odsjeko bih najradije – da je ovo mesnica a ne krčma –

mesarskom satarom svoju lijevu kurvu, a prevrćem desnom

pravo u vene, dalmatinsku lozu, ko božanski nektar, il

prastaru, našu, medovinu slavensku.

Moram biti sam.

Moram pustiti sve da prenoći –

Moram pustiti sve da prespava.

A ja ću da bdijem, dok Detko mrije.

Ja ću da bdijem.